Стари мајстори

ДУШКО ТРИФУНОВИЋ (1933-2006), ВЕСЕЛИ ПЕСНИК ВЕЛИКЕ ТУГЕ
Само да бих био с тобом
Његове песме знају напамет и певају милиони. Снимили су их „Бијело дугме”, Здравко Чолић, „Индекси”, Арсен Дедић, Јадранка Стојаковић, Неда Украден, Вајта, „Тешка индустрија”, „Код”... Његова поезија део је сентименталног пртљага већине нас „рођених у прошлом веку”. „Има нека тајна веза”, „Пристао сам, бићу све што хоће”, „Шта би дао да си на мом месту”, „Главо луда”, „Златна рибица”, „Све смо могли ми”, „Памтите ме по песмама мојим”... А данас, после свега, почива на брду изнад Сремских Карловаца и Дунава, подно Бранковог Стражилова, баш како је Њој давно поверио: „Кад зађеш у године, ја ћу бити једна блага падина Черата”

Пише: Зорица Тодоровић Мирковић

Мртви се не враћају. Али то не важи за велике песнике. Као што је познато, они заправо и не одлазе докле год се читају, говоре или певају њихови стихови. Живе у читанкама, уџбеницима, а њихово се дело проучава и поприма једну друкчију димензију. Душко Трифуновић је управо један од њих. На песничком небу засијао је давне 1958, када му је у Сремским Карловцима додељена „Бранкова награда” за прву књигу песама Златни куршум.
Тај необични метак погодио је право у срце читалаца. Али нико још, па вероватно ни сам Душко, није ни слутио да ће песник у тој истој вароши, безмало пола века касније, наћи свој вечни мир. У тој вароши на Дунаву окруженој виноградима, милионима малих мирисних сунаца из којих се вековима претаче надалеко чувено карловачко вино. По сопственој жељи, најпеванији песник Југославије сахрањен је на брду Черату, изнад Сремских Карловаца, а испод Стражилова, где почива његов песнички сабрат Бранко Радичевић, најславнији песник српског романтизма. Баш како је и написао у својој песми: „Кад зађеш у године, ја ћу бити једна блага падина Черата...”
Чини се да и ту, између два песника, постоји она „тајна веза” о којој је Душко певао. Рођени су један крај другог, Бранко у Славонском Броду, а Душко у Сијековцу код Босанског Брода, а сада и почивају један надомак другог. После Радичевића, ни једном песнику у Сремским Карловцима није на сахрану дошло тако много људи као Трифуновићу. Преминуо је 28. јануара 2006. у Новом Саду, где је и живео. Ех, ко све није, два дана касније, стигао на брдо Черат да испрати Душка!

ПОСПРЕМИО СВЕ ЗА СОБОМ

Жељу да буде сахрањен у Сремским Карловцима завештао је тестаментом у својој поетској збирци Велико спремање, објављеној у Новом Саду годину дана пре смрти. Слутио је растанак, баш као и читалац. Опраштао се, поспремао за собом, подвлачио црту. Као древни мудраци, као стари мајстори, „све што бих ти о себи могао рећи” сажео је у неколико незаборавних песама у тој збирци. Невелика по обиму, садржавала је више љубавних песама него и једна пре.

„...Око мене је светкоме сам
давно могао рећи збогом,
а остао сам зато само
да опет будем с тобом...”

„Она, Жена, оса је око које се све окреће”, говорио је Душко. „Наравно, то није тек једна жена, али се посредством једне обраћам свим и све су оне моје.” А тог лепог мартовског дана 2005, замишљен над новинарском опаском да је „рано за опраштање”, и листајући збирку украшену прелепом посветом, рекао је: „Видите, дође време кад човек треба да се повуче. На то га приморава старост или болест, које умеју да понизе, повреде... Давно сам у неким књигама написао да је сав живот умирање, чим се родимо започињемо борбу за опстанак, почевши од малих богиња па до момената кад осетимо потребу да то што је било ’између’ некоме поверимо, оставимо сазнање...”
И Велико спремање, ту топлу и искрену књигу, Душко завршава стихом посвећеним Њој:

„Видиш,Боже, како ти се молим,
сачувај ми ону коју волим.”
     
Да није било рата, вероватно никада не би напустио Сарајево. Тај град на Миљацки, у коме је објавио готово све своје књиге, био је његов непребол. Бомбе су увелико падале, а он је одуговлачио да оде. Звоно у стану непрестано звонило, звали пријатељи са разних страна, највише из Новог Сада, опомињали га да се више не игра, да остави све и одмах дође. Он оклевао, ломио се, данима лежао на поду како би избегао метке. Није био сигуран да ће отићи ни оног дана кад је сео у препун аутобус. Мајке са децом су имале првенство и могао је баш он да буде прекобројни. Али није. Напокон је стигао у Нови Сад, празних руку, с претешким коферима успомена и бола због свега што се догађа.

СТАНОВАО У ВОЗУ ЗА БАР

У Новом Саду су га Зоран Колунџија и Перо Зубац дочекали раширених руку и отворена срца. Зубац га је практично натерао да узме избегличку легитимацију која му је, како су касније сазнали, обезбеђивала само преноћиште. Никакву помоћ која је иначе следовала избеглицама није желео да узме.
„Истина је”, прича Зубац, „да је Душко захваљујући тој избегличкој легитимацији месецима путовао возом за Бар. То је једно време био његов покретни дом. Одлазио је ноћу и враћао се у Нови Сад истим возом. Тако се бескућнички злопатио док га једне вечери у Новом Саду, код Змајевог споменика, није срео тадашњи градоначелник Милорад Мирчић. Спазивши песника како шета, градоначелник је пришао.
„Чика Душко, могу ли да вас поздравим? Одрастао сам на вашим стиховима и била би ми велика част да заједно попијемо кафу.”
„Наравно. Веома сам поносан што је на мојим песмама растао тако леп младић.”
Песник није знао ко је млади човек и био је изненађен када га је саговорник увео у зграду новосадске скупштине, у свој председнички кабинет. Перо Зубац живо памти ту дирљиву људску причу.
„Чика Душко, реците ми, молим Вас, како бих ја могао да Вам помогнем?” питао је, уз кафу, нови познаник.
„Хвала ти, синко, мени нико не може помоћи, јер сам ја измаглица...”
Ипак, градоначелник је песнику убрзо обезбедио кров над главом. Потом су и бројни други пријатељи, знани и незнани, настојали да на разне начине помогну песнику. Емир Кустурица се лично заложио да песник добије ухлебљење у новосадској телевизији, Перо Зубац му уступио неке своје емисије, Сеад Мемић Вајта му је небројено пута у затвореној коверти остављао свој хонорар са концерата... А код Колунџија Душко је био члан породице.

ЕХ, ДА ЈЕ ДУЖИ БИО ДАН

„Чика Душко, да ли ћеш ти сада бити наш кућни љубимац? питала је песника моја млађа кћерка Исидора кад је први пут дошао код нас и донео им два киндер јајета”, сећа се Зоран Колунџија. „Случајно или не, истим тим поклоном касније је обрадовао већ поодрасле девојчице када нас је, пред смрт, последњи пут посетио... Знали смо колико му недостају син Александар и кћи Ана, који су живели у Словенији и ретко их је виђао.”
Присећа се Колунџија дружења са Душком, његовог смисла за хумор, уживања у храни и недовољне бриге за сопствено здравље.
„Нама, његовим новосадским пријатељима, много значи то што му је овде било пријатно”, додаје Колунџија. „Волео је Нови Сад, можда највише због Пере Зупца, најзаслужнијег што се Душко овде осећао као код своје куће. Сигуран сам да ће и у историји књижевности остати забележена књижевна дружења ова два песничка великана.”
Писао је дивну, велику и романтичну поезију. И о тешким стварима говорио једноставно, луцидно, мајсторски. Певао о времену кад се љуби, пати, тугује. Те песме су извирале из живота, из народа са којим је, где год се нашао, био присан. Наш Душко. Купујући зелениш, ћаскао са сељацима као да су род рођени. И са свима другима које је сретао, или су они сретали њега, у животу и у поезији.
Стваралаштво Душка Трифуновића и данас је недовољно истражено, тврде Зубац и Колунџија, упркос уважавању од стране највећих књижевних ауторитета. Помак у добром правцу свакако ће бити докторат Поетика Душка Трифуновића који припрема Милош Зубац, млађи син чувеног песника. Велики песници, попут Пере Зупца, Матије Бећковића, Љубивоја Ршумовића, веома добро знају вредност Душка Трифуновића, о чему сведоче и њихови записи. Али нове генерације то би тек требало да открију.
Свом сабрату Пери Зупцу Душко Трифуновић је завештао рукопис својих забележака писаних још од младалачких дана, својеврсне Знаковепоред пута. (Зубац их сматра капиталним делом.) Оставио је и написану, али необјављену књигу Догодило се на данашњи дан. У свом последњем интервјуу, Душко је аутору овог текста открио да ће то бити песме у којима ће лагати, али тако да то никога не вређа:
„Наслов је заправо моје полазиште за ’лагање’ у стиховима. Почињем лажи да је Александар Велики стао поред Диогена и рекао му: ’Склони ми се, величанство’...”
У таквом коду, књига даље говори о разним историјским збивањима која су постала неизоставни део наше и опште литерарне баштине; наравно, проткана су љубавним несрећама и неспоразумима. На Пери Зупцу је одлука када ће ова књига бити објављена.

***

Најпеванији песник нестале земље
Душко Трифуновић је за живота објавио 84 књиге, углавном поезије, од Златног куршума до Великог спремања. Естрадне или песме за певање само су део његовог опуса. Његови стихови су прославили многе рок музичаре, попут „Бијелог дугмета” и „Индекса”, а читаве генерације у Југославији одрастале су певајући их. И данас се памте мега-концерти и милиони продатих плоча. Поезија Душка Трифуновића део је сентименталног пртљага већине нас „рођених у прошлом веку”. Наравно, он је писао и неку сасвим друкчију чудесну лирику, а пред његов одлазак новосадски „Прометеј” и суботички Радио „Херц” објавили су му сабрана дела у 15 књига.

***

Препознавање
Постоји једна лепа прича о књижевном братству и великом пријатељству Пере Зупца и Душка Трифуновића. Настала је у Сврљишким планинама, на самој бугарској граници, где се сарајевски песник затекао на неком пропутовању. Наишавши на једну сеоску кафану, сврати да се освежи. Пијуцка он тако кафу и размењује погледе са мештанима који су љубопитљиво загледали непознатог госта. После извесног времена приђе му један: „Беше песник!?” „Беше”, потврди му Душко. „Перо Зубац!” ускликну непознати, поносан што је препознао великог песника. „Јесте, Перо!” потврди Душко без двоумљења. Није желео да човек због грешке у имену изгуби сандук пива, у који се кладио тврдећи да је препознао песника. Па сад, Душко или Перо, свеједно.

***

О судбини чувара затвора
Једна од његових најлепших песама, „Тајна веза”, није љубавна, како многи мисле, него има друкчију тужну повест. Написана је као текст за музику једног филма о Тахиру, чувару затвора. У једној сцени Тахира питају како је, а он зловољно прича како затвореници одробијају пет, десет или петнаест година и одлазе, а он, ето, остао двадесет. И то је заправо била његова опевана тајна веза са животом. „Има нека тајна веза, за све људе закон крут, сидро које лађу чува да не буде бури плен, тоне скупа са том лађом јер је део њен”. Чувар је пристао на такав живот, објашњавао је Душко.